Смештај за неизлечиве болеснике

Београд – Ноћна мора многих породица и дугогодишњи проблем смештаја хроничних и неизлечивих болесника најзад почео да се решава у здравственим установама.

Где сместити свог ближњег који болује од неизлечиве болести – да му се мало поврати снага, побољша опште стање, а породица добије кратак предах – у Србији одскора више није питање без одговора.

Овај проблем је дугогодишња ноћна мора за хиљаде породица, чији члан је оболео од неизлечиве или хроничне болести које до сада нису знале како да му ублаже бол, коме да се обрате у глуво доба ноћи, коме да тешког болесника повере на чување када би и саме да се одморе. У Србији су коначно учињени први конкретнији кораци да се овај проблем реши: у 22 здравствене установе широм Србије, за палијативно збрињавање,тј. негу и бригу о здрављу најтежих хроничних и умирућих болесника обезбеђено је више од  300 болесничких постеља. Тако су многи менаџери болница и директори здравствених установа уочи лета испунили задатак добијен од министра здравља др Златибора Лончара средином марта.

У крушевачкој болници су делимично од својих пара, а делом из средстава министарства здравља, за ове болеснике опремили две трокреветне, две двокреветне собе и један апартман. По речима директорке опште болнице у Крушевцу, примаријуса др Слободанке Јотић, неуропсихијатра, одељење је већ попуњено.

– У овом часу немамо листе чекања, али можда ће их у будућности бити. Простор смо лепо средили и потрудили се да овде пацијентима буде угодно. Пацијенти стижу са других болничких одељења или нам их упућује служба кућног лечења из дома здравља – наводи за „Политику” др Јотић.

Ново одељење за палијативно збрињавање са 16 постеља однедавно ради и у београдском КБЦ „Звездара”.

– Полако се попуњава. Пријем пацијената се искључиво одвија преко домова здравља. Дужина боравка је ограничена на 14 дана. Имамо собе са једном и четири постеље, као и простор за боравак фамилије. Посете су дозвољене до 20 часова, али и дуже, уз одобрење лекара. Нисмо примали нове лекаре и медицинске сестре за ово одељење, него су они изабрани међу постојећим кадром. Тим чине клинички лекар и сестра, а мењају се на седам дана – подробно објашњава др Петар Сворцан, директор КБЦ „Звездара”.

Др Сворцан додаје да је интересовање пацијената и њихових породица велико, као и да је на одељењу тренутно највећи број оболелих од рака у терминалној фази лечења, а поента је примена терапије против бола.

Смештај „отписаних”, оних пацијената за које медицина нема излечења, али којима је неопходна медицинска нега и брига, годинама је одлаган. Онда је у марту стигла директива министра здравља др Златибора Лончара, која је више звучала као наредба –да су све опште болнице дужне да припреме болесничке собе, али и медицинске екипе, чији ће главни задатак бити палијативно збрињавање. У међувремену су измењени и неки правилници, пребројани вишкови слободних кревета по целој Србији и, за почетак, одлучено је да се 313 постеља
( уз постојећих стотинак) намени за најтеже пацијенте. За ову мисију директори болница су добили рок од 30 дана – да окрече и опреме одвојене собе за пријем и смештај оболелих од најтежих болести, да одреде људе који ће то радити…

По том плану по 10 постеља за ове тешке болеснике се одвоји у клиничко-болничким центрима „Бежанијска коса” „Др Драгиша Мишовић” и „Земун”, опште болнице у Панчеву, Сремској Митровици, Врњачкој Бањи треба да имају 12 постеља, болнице у малим градовима, на пример у Прокупљу или Кладову по четири, или по шест у Прибоју или Лозници.

Резултат је позитиван: у Министарству здравља „Политици” je речено да је овај план спроведен у дело у мање–више свим предвиђеним установама, али да ће ускоро министар обавити и додатни надзор реализације овог плана.

Лекари Института за онкологију и радиологију Србије, болнице у којој се неколико пута чак догодило да очајни чланови породице свог умирућег ближњег оставе – на ходнику, већ годинамаовајпроблем   сматрају – горућим. Директор ове установе, проф. др Радан Џодић, међутим, примећује да „изненађујуће, али ових дана, немамо велики притисак да примимо пацијенте, код којих више никакво лечење не помаже”.

– Не знам да ли је то резултат ове одлуке, која сигурно представља помак у збрињавању најтежих пацијената. Ми као терцијарна установа морамо да примамо људе на лечење – каже др Џодић.

Када се зна да у Србији годишње само од рака умре 21.700 особа, јасно је да планираних 300 постеља не може одједном да реши проблем који се сматра једном од највећих „рак-рана” нашег здравства. До сада је овај проблем на својим леђима носила углавном породица оболелог: ко није нашао везу да свог тешкооболелог члана смести у обичну собу, било које болнице, могао је једино скупо да плаћа приватни смештај и негу.

Вишегодишња координаторка пројекта палијативног збрињавања, који је у Србији финансирала Европска унија, др Наташа Милићевић за „Политику” каже да је опремање соба у болницама сигурно помак у решавању овог проблема, али да ове јединице не смемо сматрати –местом за умирање.

– Јединице за палијативно збрињавање служе пре свега да се пацијенту ублаже сви симптоми и болови, ако је дошло до погоршања стања, али и обезбеди породици да предахне, јер није лако у свом дому бринути током 24 часа о хроничном болеснику. Зато је и предвиђено да овај боравак траје две недеље и да трошкове сноси Републички фонд здравственог осигурања. Нису довољни кревети, већ тимови професионалаца – од лекара, преко медицинских сестара, до психолога и социјалних радника, а нашим пројектом је такву обуку до сада прошло око 1.500 људи – каже др Милићевић.

Извор:Политика