Јавите нам! Желите нешто лепо и добро са свима да поделите?

Виртуелно не сме овладати комуникацијом човека

Подгорица: Новинарство доживљавам као шансу за помоћ у мисији Цркве и у том погледу га данас не могу одвојити од своје свештеничке службе. Када сам то схватио и почео да примјењујем, тај „сукоб“ новинара и свештеника у мени је потпуно нестао

litija-4-774x484Протојереј Никола Пејовић, главни и одговорни уредник Радио Светигоре, првог црквеног радија у Српској Православној Цркви основаног 1999. године, добитник је прве награде „Златна Ника” за радио-репортажу „Литије у Црној Гори” на 25. Интернационалном фестивалу репортаже и медија – Интерфер „Златна Ника” 2020. Поред о. Пејовића, ову репортажу потписују и сарадници: монтажер Срећко Радовић и новинари ђакон Павле Божовић и Тијана Лекић.

Захваљујући жирију и организаторима Интерфера, као и својим сарадницима, протојереј Никола Пејовић је на свечаности у Београду истакао допринос колега који су професионалним радом у овом тешком периоду у Црној Гори били на висини задатка, као што су били и одмах по његовом оснивању, извјештавајући са Косова и Метохије, гдје су били са почившим митрополитом Амфилохијем.

Колико награда „Златна Ника” 25. ИНТЕРФЕР-а значи, нарочито с обзиром на то да Вам је додијељена за радијску репортажу посвећену не тако давним литијама у Црној Гори, покренутим доношењем неправедног законског оквира спрам статуса Српске Православне Цркве у Црној Гори?

viber_image_2020-10-25_11-55-17-1080x675-1-1080x675-ИНТЕРФЕР представља престижан и јединствен фестивал који чува и афирмише репортажу као посебан и најљепши новинарски жанр или како рече неко од учесника – краљицу новинарства. Чињеница да као такав траје 25 година показује његову снагу и озбиљност. Наћи се у таквој конкуренцији, бити међу најбољима је велика част, али и одговорност. Награду сам доживио као признање цјелокупној редакцији Радија Светигоре и портала Митрополије, која је изнијела један лавовски посао свих ових година а нарочито од децембра прошле године када је усвојен Закон о слободи вјероисповијести којим је планирано отимање светиња Српске Православне Цркве у Црној Гори. Ова награда нас обавезује на још преданији рад на медијском пољу црквене мисије.

Како је настала награђена репортажа? Колико је у тим тренуцима било тешко, жаргонски речено, нешто или некога „исјећи”? Колико је било тешко бити објективан?

-Литије као јединствен феномен молитвене борбе за правду, достојанство и слободу са једне, а вид протеста против конкретне политичке одлуке са друге стране, изазвале су велику реакцију цјелокупне јавности, не само у Црној Гори и региону него у цијелом свијету. Било је потпуно природно да то буде тема репортаже за овогодишњи ИНТЕРФЕР фестивал. Знали смо да нас чека велики изазов. Имали смо веома кратак рок, свега неколико дана, а били смо ограничени и дужином трајања саме репортаже. Требало је у 30 минута обрадити ову веома садржајну и комплексну тему којој се може прићи из много углова и аспеката. Одлучио сам да направимо један кратак преглед оних најважнијих сегмената од Тројчинданског сабора до краја изборног процеса. Разлог овакве одлуке је био да чак и слушалац који није толико упућен у сам ток развоја догађаја у Црној Гори добије неку слику и доживи, макар и мали дио онога што се заиста издешавало. Позитивни аспект је био тај да смо имали веома много материјала и да сам знао да било ког бесједника или дио бесједе са литија одаберем, да не могу да погријешим. Сви смо дисали једним духом и једним срцем током цијелог трајања ове борбе. Што се објективности тиче, тешко је до краја бити објективан када сте директан учесник неког догађаја којег описујете. Имао сам велику помоћ од својих колега новинара ђакона Павла Божовића и Тијане Лекић, нарочито око избора појединих сегмената, а монтажерски дио је одлично одрадио Срећко Радовић.

Колико новинарски позив кореспондира са свештеничким, када се „њих двојица” сукобљавају, а у чему се слажу? Како успостављате равнотежу између новинара и свештеника?

-У медијима сам од 2004. године када сам започео свој водитељски посао у Радију Д. Са новинарством сам се озбиљније сусрео 2007. године када сам добио благослов митрополита Амфилохија да као студент теологије уређујем и водим катихетску емисију на ТВ Елмагу. Емисија се звала „Живоносни источник”. Ту сам наишао на прво „сукобљавање” мене као теолога и мене као новинара. За мене као теолога било ми је подједнако важно и интересантно цјелокупно предавање или нека бесједа. Тешко ми је било да се одлучим шта треба издвојити. Али имао сам срећу да сам обуку прошао код дугогодишње новинарке Весне Девић која је новинарски занат научила у старој школи РТС-а, у то вријеме обављајући функцију главног и одговорног уредника ТВ Елмага, а данас је један од уредника нашег портала Митрополије. Тада сам научио да је за новинара најважније да препозна шта је вијест а шта није. Циљ новинарства је да истражује, открива, помаже и свједочи истину. У новинарству као и у животу квалитет је увијек у једноставности. За новинара је најважније да је отворен да чује критике, да је увијек спреман да се усавршава и непрекидно да учи. Све оно што сам касније, од 2012. године као уредник наших црквених медија, примјењивао ослањало се на ово драгоцјено искуство из Елмага. Новинарство доживљавам као шансу за помоћ у мисији Цркве и у том погледу га данас не могу одвојити од своје свештеничке службе. Када сам то схватио и почео да примјењујем тај „сукоб“ новинара и свештеника у мени је потпуно нестао.

Сада, у то већ нема нимало сумње, било је исправно покренути Радио „Светигору”, формирати званичне сајтове, фејсбук, инстрагам странице Митрополије, цркава, манастира… Ипак, иако то носи и добробит брзог и тачног информисања без посредника, носи ли то собом и неке проблеме и које?

-Покретање Радија Светигоре, сада већ давне 1998. године био је један у низу визионарских подухвата митрополита Амфилохија. Како се развијала техника и технологија тако је и наш медијски систем примјењивао нове начине комуникације са свијетом. Често кажем да су данас медији „нови Ареопаг” одакле се Црква обраћа слушаоцима и гледаоцима и преноси благу и благословену вијест Јеванђеља Христовог. Зато је и те како важно да, оно што је плод људских достигнућа, као што су медији, искористимо као средство за помоћ у мисији Цркве. Наше богато искуство од 22 године постојања Светигоре потврдило је оправданост оснивања црквених медија. Опасност се огледа у том да не смијемо дозволити било чему, па и медијима, да овлада човјеком и да виртуелна стварност замијени живи однос људи међу собом као и однос човјека и Бога.

Нема алтернативе за личносни однос Бога и човјека

Шта се упркос свом техничко-технолошком напретку у комуникацији ипак показало као непревазиђено?

-Управо сам на крају претходног одговора истакао важност тог живог личносног односа са Богом и са људима. Тај однос не смије да има алтернативу. Ово је нарочито важно за нас у Црви. Бог је постао човјек да би ми људи преко Њега и кроз Њега постали „богови“. Наравно, не по суштини, већ по благодати. То је немогуће остварити без личног односа са Богом и са другим људима. Помоћу медија ми можемо да се информишемо, богословски и црквено едукујемо, образујемо и усавршавамо у знању, али је то недовољно за истинско познање Бога и општење са Њим. Сва медијска комуникација треба да нас упућује на тај и такав однос.

Ж. Јањушевић, Дан

Извор: Митрополија црногорско-приморска