Нема победе без велике патње

А шта је са онима који су у патњи рођени? Шта је победа за њих? Када могу рећи – у реду је, победио сам?

Патњу је Карлос Мартинез спознао пре него што је осетио ваздух и угледао светлост дана. Пупчаном врпцом је уписана у његов ДНК. Како је растао, није бежао и скривао се од ње. Ако не бежиш, не може да боли. Пригрлио ју је, зближили су се – сјединили…

А како је неко такав – претплаћен на страдање, далеко ван видокруга и домашаја фортуне, само снагом да се бори против изгледа – дошао надомак „Бога“?

Његова прича није она изанђала о бајкама или сновима. Он их није слушао, није сањао. Имао је само инстинкт за преживљавање.

Карлитов пут почиње у предграђу предграђа Буенос Ајреса…

Фуерте Апаче

Комплекс је саграђен 70-их година прошлог века како би сиротиња из дивљих фавела добила чврст кров над главом.

Према попису из 2001. године, 17.777 људи живи у 4.657 станова. Наравно, број становника је далеко већи. Калкулатор у руке па израчунајте…

Надимку Fuerte Apache кумовао је новинар Хосе де Зер, уживо у програму, извештавајући о пуцњави у насељу.

Филм Fort Apache, the Bronx, и незачињен шмек Пола Њумана у главној улози, заувек су обележили једно насеље на ободима аргентинске престонице.

Укратко – озлоглашена полицијска станица, једна од најгорих у Њујорку, од које је и бог диг’о руке. Станица у којој су запослени углавном они које нико други није хтео, стоји на ветрометини проблематичног кварта, а не зна се одакле прети већа опасност – са улица, или из саме зграде…

Ако сам већ открио о чему говори филм, постаје јасније о каквом кварту је реч.

Борба за живот, саламу и сир

Врло брзо је мали Карлос осетио чари живота у таквом окружењу. Није поштено ни проходао, а живот га је већ саплео. Са непуних годину дана, задобио је опекотине трећег степена, спржио је дословце половину тела, пошто је просуо кључалу воду по врату и грудима.

Два месеца је провео на интензивној нези.

Оца није упознао – убијен је док је Карлос био у стомаку. Мајка, борећи се са беспарицом и зависношћу, није могла да се брине о њему, због чега су га усвојили тетка и теча.

Јасно је да деца сјајно подносе поразе, зар не? Али Карлос није смео да губи, јер су и дечје игре биле сурове – често се фудбал играо у храну – у сир и шунку.

„Нисмо смели да изгубимо. Не бисмо имали чиме да платимо дуг“, рекао је Карлос једном приликом.

Излаз из гета, бег од злосрећне судбине, ретко ко је видео. Карлитос je jeдан од тих, усамљених – видео је сунчеве зраке само у магновењу, терајући лопту кроз ђубре расуто по улици, дриблајући олупине напуштених аутомобила, удишући ваздух кроз који се ширио смрад паљевине и канализације…

„Када падне мрак и када погледате кроз прозор… Свако би се уплашио призора“, рекао је Карлос.

Овакво одрастање га је очеличило, обликовало менаталитет.

Приметили су га људи из Боке, желели су га у свом дресу већ када је имао 12 година. Проблем у папирологији решен је променом презимена.

Карлос Мартинез је узео течино презиме и постао – Карлос Тевез.

Пут којим се ређе иде

Није Тевез био једини талентован дечак у свом крају. Штавише, није био ни најталентованији.

Дарио Коронел, његов најбољи друг, знао је лопте боље од Карлоса.

Нису се раздвајали, од јутра до мрака – само фудбал, фудбал, фудбал…

Дарио је добио позив од Велеза, али нису га само они желели.

Заводила га је и локална банда, нудећи му брзе и лаке паре. Фудбал је пао у други план, почео је да продаје дрогу и иде у оружане пљачке.

Након једног разбојништва, опкољен полицијом, пресудио је себи. Имао је 17 година.

Понос и предрасуде

Уз подршку и труд породице, Карлос је остао концентрисан само на фудбал. Са најгрубљег аргентинског бетона, закорачио је на, колико-толико, пријатнију траву „бомбоњере“.

Траву нејвећег и најуспешнијег клуба Јужне хемисфере.

Бока је понудила да му плати пластичну операцију – да уклони ожиљке са тела. Захвалио је, али одбио – није желео да остаје без успомена из детињства. Без подсетника на то ко је и одакле је дошао. Ужасни у оку посматрача, најлепше описују његову менталну снагу.

Прослављени Карлос Бјанки, који је водио Боку (и) у време када је Тевез дебитовао за први тим, објаснио је због чега је Тевез посебан – због поноса.

„Морате да га видите на терену да бисте разумели. Био је потпуно другачији од свих осталих. Увек је био гладан, борио се за сваку лопту као да је последња“, присетио се Бјанки.

Сви путеви воде у… Вест Хем

Научен да „плива узводно“, стопала, навикнута и навучена на трње, одвела су га у комшилук.

Ретко који Аргентинац се одлучи да игра у Бразилу. Тевез је (опет) један од њих, малобројних…

Није дуго играо у Коринтијансу, опет, довољно да навијачи бразилског клуба певају песме једном Аргентинцу.

Прелазак у Коринтијанс јесте био чудан и неочекиван, али следећи корак је био тек бизаран.

Барселона, Реал, Милан… Желели су га највећи клубови у Европи. А Тевез је завршио у – Вест Хему?!

У измаштаном послу сиве еминенције фубалских трансфера Кије Јорбачијана, Тевез је са земљаком Хавијером Маскераном, стигао у источни Лондон.

Колико је овај трансфер био невероватан, најбоље описује изјава тадашњег тренера „чекићара“ Алана Пардјуа. Он је, на питање новинара да ли је истина да Тевез долази, одговорио: „Не будите смешни.“

Јорбачијан – маг „треће стране“, који је годинама плесао по линији између дозвољеног и нелегалног када су трансфери играча у питању, довео је два највећа талента јужноамеричког фудбала у клуб који се бори за опстанак у Премијер лиги.

Тевез у нападу са Марлоном Хервудом и Карлтоном Колом, а на средини терена Хавијер Маскерано и Најџел Рио Кокер. Готово незамисливо…

А онда је прљављштина испливала на површину…

Вест Хем је признао да је кршио правила, па је кажњен са рекордних 5,5 милиона фунти.

Не марећи толико за паре, „чекићари“ су одахнули – клуб није изгубио бодове а Тевезу није забрањено да игра.

Све је кулминирало у последњем колу сезоне 2007/2008. Шефилд јунајтед и Вест Хем се боре за опстанак.

Вест Хем игра против шампиона Манчестер јунајтеда у последњем колу.

Вест Хем побеђује са 1:0, једини гол је постигао, погађате, Тевез.

„Чекићарима“ је свануло, Тевез их је сачувао Чемпионшипа.

Сасвим логично, то се није допало оном коме се смркло – Шефилд јунајтеду.

Навијачи Шефилда су протестовали предвођени Боромиром – Шоном Бимом, а клуб је правду потражио на суду, сматрајући да Тевез, који фактички није у Вест Хемовом власништву, није имао право наступа.

Тражили су да се Вест Хем, уместо њих, опрости од елите. То се, наравно, није догодило… Онда су тражили 30 милиона од лондонског клуба, па су се нагодили ван суда.

Распршен балон

На крају сезоне појавио се Манчестер јунајтед. Донели су паре и хтели да поведу Тевеза са собом.

Сада је Вест Хем био на другој страни oштрице „треће странe“.

Обратили су се Фифи, убеђени да је немогуће одвести Тевеза без њихове дозволе.

Пре него што је случај стигао на суд, успели су да постигну договор са Јорбачијаном. Али нису успели да сачувају Тевеза.

Обукао је дрес Манчестер јунајтеда, у који је дошао на двогодишњу позајмицу.

Иако је одиграо свега двадесетак утакмица за Вест Хем, по повратку на тадашњи „Аптон парк“, навијачи су му скандирали.

Волели су га саиграчи у Јунајтеду, навијачи такође, али је клуб оклевао пре истека позајмице.

Није га убедио да га заиста жели, а није превише био задовољан ни минутажом.

Искористио је то градски ривал и понудио оно што Јунајтед није. Не треба да помињем, понудио је и много пара…

„Добро дошао у Манчестер“

У Манчестеру је први пут подељен атом. Сада је „атомски“ Аргентинац поделио Манчестер. Као нико до сада.

Велики билборд – Тевез у дресу Ситија, и натпис – „Добро дошао у Манчестер“.

„Бучне комшије“ су биле све гласније, журка је почињала…

Тевез је један од играча који су ударили темеље Манчестер ситија какав је сада.

Сјајне игре, голови, постао је љубимац навијача (као и свуда где је играо), али на крају, опет проблеми ((скоро) као и свуда где је играо)…

Овај пут је искључиви кривац он. Месецима није играо због свађе са тренером Робертом Манчинијем.

Чувена сцена у Минхену, на мечу Лиге шампиона. Сити губи са 2:0, Манчини тражи да Тевез уђе у игру у финишу меча, али Аргентинац одбија.

Италијан је био бесан, тражио је да се Тевез прода, обећао је да више неће играти у Ситијевом дресу.

Кажњен је са пола милиона фунти!

Аргентинац очигледно није био превише погођен казном – месецима је био у Аргентини, проводио време са породицом и пријатељима, играо голф, уживао…

Када му је све то досадило, извинио се тренеру, ратне секире су закопане и вратио се на терен, после готово пола године изгнанства.

Ситију је био неопходан у походу на титулу, због чега је Манчини заборавио на обећање.

И јесте, водио их је Тевез до титуле (оне најузбудљивије у историји Премијер лиге), када су у последњем минуту последњег кола, савладали Квинс парк ренџерс голом Куна Агвера.

Издржао је у Енглеској до наредног лета. Још је било рано за повратак на „бомбоњеру“, па је нашао земљу сличнију Аргентини од хладне Енглеске – Италију.

„Дивимо се твом сину, али морамо да те отмемо“

Стигао је у Торино, где га је чекала „десетка“ Алесандра дел Пјера, најбољег стрелца у историји Јувентуса.

Све је било савршено, док се, још једном, није умешао – живот.

Отац (теча заправо, али дефакто отац) Карлоса Тевеза, Хуан Алберто Кабрал, отет је у Аргентини.

Прво су му украли ауто, а када су схватили о коме је реч, отели су и њега и тражили откуп.

Тевез је платио колико су тражили (око 50.000 долара) и, срећом, све се добро завршило.

„Дивимо се твом сину, али ово морамо да урадимо“, наводно су отмичари рекли Тевезовом оцу, а говорили су му и да су бесни што Карлос није позван у репрезентацију за Светско првенство.

Након ове тешке епизоде, зов дома је био јачи него икада пре.

Доме, слатки доме

На крају сезоне спаковао је кофере и вратио се кући.

У Боку се вратио као најбољи играч Серије А, у најбољим годинама.

Пун стадион га је дочекао, само да га поздрави.

И таман када је мислио да је то тô, да нема више мрдања, зазвонио је телефон у Буенос Ајресу.

Стигла је понуда која се не одбија.

Заправо, Карлос није имао ништа против да је одбије, али је у договору са клубом прихватио понуду.

Експанзија фудбала у Кини је узела маха, разбацивали су се милиони на све стране, а Шангај Шенхуа је загризао за Тевеза.

Боки су понудили 10 милиона да пусти играча који за два месеца улази у 34. годину. Клуб је морао да прихвати такву понуду.

Тевеза су начинили најплаћенијим играчем на свету – 650.000 фунти недељно!

Али, за годину дана у Кини, постигао је четири гола!

Критиковали су га навијачи, тренер, челници клуба… Угојио се, није се навикао на храну, на живот. Кинези су му изашли у сусрет – довео је породицу, пријатеље, читаву свиту људи (oко 50 људи укупно) која му је помагала да се бар мало осећа као код куће.

Ништа није помогло…

Могао је да остане још у Кини, да заради још пара, али није желео. Не на тај начин.

После годину дана, споразумно је раскинуо уговор са клубом.

Не треба спомињати – „Бомбоњера“ га је чекала.

„Чим сам слетео у Кину, желео сам назад. Имају пуно право да ме критикују, ја не знам шта сам радио тамо. Био сам на одмору седам месеци“, рекао је по повратку.

Кинезима није било баш мило када су чули шта је касније говорио о њиховом фудбалу. Али човек, такав какав је, ништа није слагао.

„У Јужној Америци и Европи, од малих ногу уче фудбал. У Кини није тако. Технички, они су ужасни. Не верујем да ће доћи до жељеног нивоа у наредних 50 година.“

Повреда у затвору, сузе у емисији

Коначно (овај пут заиста) вратио се кући.

Поново је могао да игра фудбал на теренчету у крају, да се карта са друштвом на ћошку, да пусти глас у бенду… био је свој на своме, међу својима.

Због повреде је пропустио неколико мечева у Боки, а клуб је покушао да заташка како је до повреде дошло.

Био је у посети полубрату, који служи 16-годишњу казну затвора (са максималним обезбеђењем) због оружаног напада на блиндирано возило.

Одиграо је партију са затвореницима и није добро завршио.

Медији су открили како је дошло до повреде, али, опет, нико му није узео за зло. Он је ипак „играч народа“, како су га прозвали. Један од њих, због чега су га разумели и нису осуђивали.

Гостујући у популарној аргентинској емисији, Тевез се борио са сузама док је говорио о односу са земљацима, о својим људима, о крају из ког је потекао.

„Имам петорицу-шесторицу другара са којима се виђам у старом крају једном или два пута недељно… Само њих тројица су запослени… Никада ми не дају да платим било шта“, објашњавао је Тевез, не остављајући ни водитеља равнодушним.

Али у том његовом делићу (к)раја, парченцету које нико годинама није успевао да му пружи, чучи његова највећа победа, поред свих медаља и пехара које је свуда по свету освајао.

Играјмо тај танго смрти

А победа код Карлоса Тевеза, човека без страха, наде и очекивања, никада није била доведена у сумњу. Победа је била једино што познаје, била је једини пут. Победа је за њега била опстанак.

Његов живот и јесте био као „бомбоњера“, али, за разлику од још једног чувеног тркача, Карлос је увек знао шта ће у њој добити.

Нема превише лепоте у игри ове ретке звери. По терену је трчао као и кроз живот – видео је циљ и ништа осим њега. Прегазиће противника, срушиће га, изгураће га, појешће га ако треба… Све што стоји на путу до гола је имагинарно. Прашина и дим.

Због тога су га и волели навијачи свуда где је играо. Ни он им није ускратио љубав. После гола, широко раширене руке и још шири осмех уз хук са трибина…

Али нико га боље није волео од његових.

И на крају фудбалског путешествија, након што је затворио круг, стигао је тик до највећег Аргентинца који је икада имао романсу са „бубамаром“, а одмах изнад оног који је то најбоље радио од свих.

А како се, после свега, неко ко је скоро свуда правио проблеме – одбијао да уђе у игру, неко ко је изабрао егзил усред сезоне, ко је без трунке политичке коректности говорио о послодавцу који га ја обасуо златом и драгим камењем, може назвати лојалним?

Па управо због тога… Зато што је радио оно што је мислио да је исправно, што је мислио својом главом, због тога што је био различит, ставом штрчао из мора осредњости, без воље за сулудом самопромоцијом и жеље да буде препознат…

Зато што је говорио не оно што други желе да чују, већ оно у шта верује.

Љубав је добијао на сваком кораку, због онога што јесте. На улици је научио да се поштовање мора заслужити, а заслужио га је због тога што је увек успевао да остане то што јесте – човек из народа, херој улице.

А шта он мисли – да ли је победио? Да ли је срећан? Да ли је крај патњама?

То ће знати када зажмури, кад „бомбоњера“ утоне у сан, а песме и аплаузи утихну… Када дође битка свих битака, она коју сви губимо… Тада ће, сводећи рачуне, надам се, коначно моћи да каже – у реду је, победио сам.

Извор: РТС

Аутор текста: Матија Јауковић