Тек му је 20, а научио је живот!

Пре 17 година улицама Новог Сада бесциљно су лутали трогодишњи дечак и његова сестрица, изгубљени и сами. Пронашао их је непознати мушкарац и закључио да су „деца из дома“, па их је тамо и „вратио“…

Тако почиње животни пут младића који нас је „на први поглед“ купио својом скромношћу, честитошћу, образовањем…

Не, није у питању „неки мамин син“ који је успео да постане такав уз сталну бригу, пажњу и пуно новца. Наш херој Василије одрастао је у Дечјем селу – установи за децу без родитељског старања у Сремској Каменици, иако је имао, а и сада има родитеље, са којима и даље одржава контакт.

Овај младић у селу је, као што рекосмо, завршио случајно – пошто је бунтовно напустио породични стан у ком је био остављен више сати, сам са сестром. Има укупно деветоро браће и сестара, од којих је осморо – укључујући и њега, због неадекватног старања у породици, одгојено у Дечјем селу.

Али не криви Василије за то ни родитеље, ни осталу родбину…“Хвала богу, све је испало како треба. Одрастао сам скромно, имао сам све што је потребно за одрастање и не жалим ни за чим“, каже овај младић ког смо затекли баш у Дечјем селу.

Иако је навршио двадесету, и даље је везан за ову установу, мада у њој више не живи. Василије је један од 15-торо „свежих“ студената које је изнедрило Дечје село, а сада су смештени у за њих посебно намењеним становима у Новом Саду.

Из других извора сазнали смо да овај младић, сада успешни студент прве године ДИФ-а, потиче из угледне новосадске породице. О разлозима због којих је живот провео у Дечјем селу, а не са породицом, нећемо говорити. Оне у овом случају нису ни битне, ни кључне. Нећемо цитирати ни Достојевског, ни његове мудрости о породици…Све је то сад мање важно. Најважније је какав човек је постао Василије…

ЉУДИНА!

У пар реченица и без видљивих емоција описао нам је како је стигао у Дечје село, како је као мали савладао дневну рутину – устајање у шест, лична хигијена, доручак, сређивање собе, школа, учење…Поносно каже да је већ са четири знао да опегла себи мајице!

Памти три васпитачице које је доживљавао као најближе, од којих је једна у пензији и с њом се и даље виђа и чује.

Сећа се и долазака родитеља, сигуран је да га сећање не вара и да су за сваки рођендан долазили да га виде.

Захвалан је и данас свима који су га научили да је у животу најважнија скромност и да се за успех треба борити.

Не осуђује ни своје родитеље, ни друштво, ни време у ком живи за судбину која га је снашла.
дечије село, каменица, деца, без родитеља, социјала Фото: Мондо/Горан Сивачки

Успешно је завршио прво основну, па средњу угоститељску школу. Уз све то је био и успешан фудбалер. И данас „пика лопту“ на терену локалног Фрушкогорца, док дан по дан остварује свој сан – да као дипломац ДИФ-а настави каријеру фудбалског тренера или угоститеља у некој европској земљи.

Из Дечјег села и даље добија намирнице од којих сам припрема храну. У стану у Новом Саду, који припада Дечјем селу, живи са старијим братом. А одакле му тако лепа гардероба? Па заради за њу сам – келнерише по новосадским и београдским ресторанима, ангажују га за свадбе, пере тепихе, не либи се ни једног посла.

Питам га како изгледа када си мали, болестан и сам, имаш температуру на пример, а нема маме и тате да те држе у наручју? Питам га и како је то кад нема „добре виле“ да ти среди собу, купује играчке, чита бајку за лаку ноћ…? Добијам „спартанске“ одговоре, да је све било у реду и да му „одрастање није било тешко“.

Као најсрећнији тренутак у животу Василије издваја изненађење које су му приредили другари из Каменице (који нису из Дечјег села и живе са својим породицама).

„За 18 рођендан другари су ми уплатили пут на море. Тада сам га први пут видео у животу. Били смо у Сартију, у Грчкој, то им никада нећу заборавити“, хвали Василије Боројевић своје другове.

И не, то није све због чега нас је овај дечко одушевио. Сазнаћете остале разлоге када га видите и чујете шта каже:

„Боље ти је једну такву душу сачувати…“

…него 100 камених цркава саградити“, кључна је реченица којом свој рад у Дечјем селу описује Раденко Кондић, сада руководилац службе смештаја, а некада васпитач са десетогодишњим искуством у овој установи.

Управо том реченицом Кондићу се једном давно, на путовању по Црној Гори, обратио тамошњи свештеник и она је и данас његова идеја водиља када ради и за све што ради.

Кондић је и разлог због ког смо до села стигли – пошто су нам читаоци јавили да улаже надљудске напоре да деци која напуштају село и касније помогне – око запослења, здравља, новоснованих породица…свега!

„У селу су углавном деца чији су родитељи живи, а нису у могућности да се адекватно брину о деци, затим деца одузета родитељима из најразноврснијих разлога – недекватна брига, сиромаштво, васпитно и образовно занемаривање, а некад чак дођу овде и на иницијативу родитеља, када увиде да немају капацитете, па се сами јаве“, упознаје нас са „просечним станарима села“ наш домаћин.

Каже и да је све било замишљено другачије и да би деца требало да у селу буду кратко док се не врате у породицу – билошку или хранитељску.

„Али у пракси је другачије – деца овде остају и до 15 година“, каже Кондић док наш разговор мало, мало па прекида неко дете.
дечије село, каменица, деца, без родитеља, социјала Фото: Мондо/Горан Сивачки

Кроз село прошло 1.100 деце

Директор Дечјег села Мирко Јанкелић каже да је у ову установу тренутно смештено 92 деце – а да је од тог броја 15 студената по становима у граду. Рад је заснован на групама деце смештеним по кућицама: „Ми смо право село, немамо зид ограду, капију, нисмо закључани. Овде се живи баш као у сваком другом селу… Деца су узраста од 3 до 24 године, а у свакој кућици је 6-9 деце“, каже Јанкелић. Само Дечје село отворено је давне 1975. године, као прво у СФРЈ, а кроз њега је до данас прошло 1.100 деце.

„Чика Раденко, има ли нешто слатко?“, пита црнокоса девојчица крупних очију…“Нема, биће касније“, каже Раденко и наставља причу која га, види се, и лично дотиче:

Каже да се и број и структура деце која ту долазе променила уназад 20 година, због све развијеније институције хранитељства у Србији.

Деце је мање него пре деценију и по, када их је било и по 130, а последњих година Центри за социјални рад у Дечје село шаљу све више захтеве за смештај деце која су већ чинила кривична дела или имају здравствене проблеме, психијатријске на пример.

„Здраво језгро, да тако кажем, ипак је очувано – Имамо и деце од две три године, и деце која су врло здрава и добри ученици и студенти“, прича нам Кондић који не крије да често „повлачи“ и личне контакте да неком од свршених студената нађе посао.

Највише га боли што не постоји системско решење да се сваке године деци која су одрасла у селу обезбеди посао или стан.

„То се ретко догађа, зато смо и развили услугу ‘Кућа на пола пута’, имамо велике ресурсе – 10 станова у Новом Саду, сређених и опремљених које су добри људи оставили у аманет, тако да тај проблем ми решавамо некада и приватним интервенцијама и везама“, објашњава нам Кондић, док плавокоси дечак, са ранцем на леђима улази у кацеларију и тражи лопту…

Крећемо у шетњу по селу…Кућице са дневним боравком и трпезаријом у приземљу, спаваће собе на спрату.

Све под конац – уредно послагане играчке на креветима, малене патофне поред. „Да ли је овако све сређено зато што смо ми дошли?“ пита сумњичави колега.

„Не, тако је свуда, само је код дечака, 15. годишњака понекад хаос“, каже нам Раденко док му се у наручје залеће 10 годишња девојчица.
Како усвојити дете у Србији

Питам га шта све он лично ради, пошто видим да се не понаша као „руководилац“.

„Чистио сам и wc шоље“, наводи ми сликовити пример, уз опаску да се данас у нашем друштву „доживљај руководећих места потпуно преокренуо и да „уместо да служе, очекују да им служе“.

А Раденко служи, ли служи у мисији коју му је, једном давно, наметнуо свештеник у Црној Гори…А награда? Стигне – и то често. Последња се зове Василије!

Извор: МОНДО