Српска редитељка натерала Американце да осете КАКО ЈЕ ТО БИТИ БОМБАРДОВАН

Београд: Милица Зец била је гост конференције ЦГА Белграде и организације Филм ин Сербиа који су окупили стручњаке за визуелне ефекте, дигиталну уметност и гејминг и донела свој нови рад, ВР инсталацију „Трее“ (Дрво), премијерно приказану на Фестивалу Санденс почетком године.

Али да вратимо мало филм уназад. Милица је завршила монтажу на Факултету драмских уметности и отишла у Њујорк 2006. где је убрзо наставила да се бави филмом.

– Отишла сам са планом да останем и нађем тамо посао. Врло брзо сам почела да радим монтажу на документарним филмовима, а онда сам почела и да режирам. У Њујорку сам упознала и Марину Абрамовић и провела девет година сарађујући с њом. После десетак година рада на дугометражним и краткометражним филмовима и спотовима, пре две године сам прешла на виртуелну реалност (ВР) – каже Милица Зец на почетку разговора за „Блиц“.

На њено формирање у знатној мери је утицала и Марина Абрамовић. Заједно су радиле на већини видео-инсталација, четири године Милица је радила на видеима за пројекат „Уметник је присутан“ и прошла њен чувени „Абрамовић метод“.

– Храбрила ме је да пратим свој инстинкт и да се ослободим, да будем уметник какав ја желим да будем. А желим да  причам о ономе у шта ја верујем о свету, кроз разне видове приповедања. Медијум није толико битан колико да се порука пренесе и дирне – сматра Зец.

Први ВР пројекат био је „Гиант“ (Див), прича инспирисана стварним догађајима, односно ауторкиним личним искуством бомбардовања 1999. Међутим, она је одлучила да мало промеша карте.

– Првобитна идеја била је да направим краткометражни филм о породици која се крије у подруму током бомбардовања, али сам хтела да то буде америчка породица да би западњаци могли да се идентификују с њом. Они увек мисле да се ратови дешавају негде на истоку, далеко од њих и увек неком другом. Када сам мало размислила, схватила сам да, ако ћу већ да причам о томе како се човек осећа у тој ситуацији кроз коју смо ми прошли, онда је виртуелна реалност најбоља варијанта: да људе ставим унутар екрана, а не да то буде преко пута њих. Поента је била да се емотивно повежу јер једна је ствар кад нешто читамо у новинама, а друга када то осетимо на својој кожи – објашњава Милица.

Након ове инсталације многи доживе врло јаке реакције, потресени су, неки исто плачу. Осећај је далеко интензивнији него гледање обичног филма, каже Милица

“Џин” је прича о родитељима шестогодишње ћерке који су се пред бомбама склонили у подрум. Ни време ни локација радње нису прецизирани. Пошто не могу да објасне детету о чему се тачно ради, они му кажу да је то џин који руши зграде и прилази им све ближе јер хоће да се игра. Како филм одмиче, бомбе падају све ближе, звуци су све јачи, тло подрхтава, а гледалац, са опремом на глави, све време има улогу беспомоћног посматрача. Каква је била реакција западњака када их је ставила у подрум, питамо је.

– Тачно онаква као што сам и хтела. Реаговали су врло бурно, нарочито су емотивни били родитељи. Излазили су у сузама и рекли ми: „Сада разумемо шта се тачно вама десило“ – каже Милица.

Пошто је „Џин“ одлично примљен на четрдесетак фестивала, Милица је крајем прошле године почела да ради на другој ВР инсталацији.

– У „Џину“ смо хтели да објаснимо како људи уништавају једни друге а онда смо хтели да наставимо са причом како људи уништавају природу. Одлучили смо се да пратимо живот једног дрвета у прашуми јер статистике кажу, ако наставимо да их уништавамо овим ритмом, за сто година више нећемо имати прашуме – напомиње ауторка.

Инспирација за овај филм била јој је и композиција „Нигхтмаре оф а Трее“ њеног пријатеља Александра Протића, композитора и дизајнера звука, који ју је направио пре 15 година. Он је тада кроз звукове представио животни циклус дрвета, а Милица га је замолила да сада то прилагоди овој причи. Уместо да је у подруму, као сведок са стране, посматрач сада, по стављању ВР опреме на главу, постаје право правцато дрво. Сеиба, да будемо прецизни, једно од највиших дрвећа на свету. Уз то осећа мирисе, ветар, вибрације тла…

– Пре него што крене инсталација, сваки учесник убацује једно семе у саксију. Када стави кацигу на главу, он постаје семе, окружен је земљом, а онда креће да расте, излази на површину, постаје стабло, добија гране (које може да контролише рукама) и порасте велико, изнад свих осталих. Док он тако расте, папагаји му стају на гране, лептирићи лете око њега, све је предивно… а онда у једном тренутку у прашуму долазе људи… И након ове инсталације многи доживе врло јаке реакције, потресени су, неки исто плачу. Осећај је далеко интензивнији него гледање обичног филма и самим тим утисци су снажнији и реалнији – објашњава Милица.

Њен прелазак из Србије у САД звучи врло позитивно, лагано, без муке, скоро као идеална верзија америчког сна.

Милица је у Београду представила ВР инсталацију „Трее“

– Стварно је било тако. Можда зато што сам имала 24 године и нисам много размишљала унапред. Знала сам да желим да будем тамо јер су Њујорк и Лос Анђелес, поред Лондона, једини градови на свету где можеш да достигнеш одређени ниво ако се бавиш филмом. Од следеће године ћу прећи за стално у Лос Анђелес, а то је град који ме је још више прихватио од Њујорка. Сви су окренути филму, повезани су, хоће да помогну, никада као тамо нисам доживела да те оберучке прихвате. И ствари се склопе без много муке. Поготову кад си начисто сам са собом. Када знаш шта је то што стварно треба да радиш на овој планети, тада се све око тебе склопи. Међутим, много је теже доћи до момента да се све склопи у теби него да се склопи споља – закључује Милица Зец.

Извор: Блиц